Новость 24 - Об итогах конкурса на лучший перевод произведений Я.Купалы и Я.Колоса

Информация.

Об итогах конкурса на лучший перевод произведений Я.Купалы и Я.Колоса.

Несколько месяцев назад был объявлен конкурс на лучший перевод произведений  Я. Купалы Я. Колоса на английский, немецкий, французский, польский, украинский, китайский и другие иностранные языки. Конкурс «Нам засталася спадчына…» был посвящён 135-летию со дня рождения классиков белорусской литературы.

На конкурс поступило 20 работ, которые содержали переводы на польский, английский, немецкий языки и были выполнены учащимися и учителями Бреста и Малоритского района, а также студентами БрГТУ и украинскими студентами ІV курса, группы У-41 филологического факультета  государственного высшего учебного заведения «Переяслав-Хмельницкого государственного педагогического университета им. Г. Сковороды» (Украина).

Благодарим всех участников конкурса:

за интерес, проявленный к творческому наследию белорусских классиков;

за умение передать в переводах на другие языки национально-культурную специфику белорусских произведений;

за понимание и умелое раскрытие народных традиций;

за умение передать неповторимость купаловской поэзии и осмыслить её значимость в рамках национальной культуры;

за понимание и оценку национально-культурной специфики произведений;

а также за приверженность молодых переводчиков национальным традициям славянских народов.

 

Участники конкурса:

  • учащиеся  г. Бреста:

– Данилюк А.Ю., Цап Н.А., Выдрич В.С., Пашкевич Е.В. (11 «А») ГУО «Средняя школа № 37 г. Бреста;

 –  Томильчик Егор, ученик  VIII «А»  ГУО «Средняя школа  № 14 имени Е. М. Фомина  г. Бреста»;

  • учителя г. Бреста:

 – Василевская Наталия Михайловна, учитель английского языка ГУО «Средняя школа  № 14 имени Е.М. Фомина  г.   Бреста».                                      

 – Антипорович Е.В., учитель английского языка ГУО «Средняя школа № 37 г. Бреста»

  • учащиеся и учителя  Малоритского района:

– Красиенко Анастасия Юрьевна учащаяся 9 класса, ГУО «Мельникская базовая школа» Малоритского района;

 –  Ильючик Вера Ивановна учитель иностранного языка ГУО «Ланская средняя школа» Малоритского района ;

 – Пищик Мария Ивановна, учитель немецкого языка ГУО «Хотиславская средняя школа» Малоритского района

Крень Валентина Фёдоровна, учитель немецкого языка ГУО «Хотиславская средняя школа» Малоритского района.

Дацык Лідзія Пятроўна, настаўнік беларускай мовы і літаратуры ГУО “Радзежская сярэдняя школа” Малоритского района.

  • студенты ГВУЗа «Переяслав-Хмельницкий ГПУ имени Григория Сковороды» (Украина): Левицкая Мария, Литвиненко Оксана, Макаровец Мария, Литвинчук Ольга Маринич Юлия, Миркушева Юлия, Шовкопляс Ирина, Овчаренко Иван, Сойма Зинаида –  студенты ІV курса, группы У-41филологического факультета ;
  • студент БрГТУ  Алексей  Кулик, 1-го курс,  группа  ПО-1, ФЭИС. 

Отдельная благодарность  учителям средних школ и преподавателей университетов, которые мотивируют обучаемых к постижению отечественного и мирового духовного наследия.

Выражаем благодарность отделу образования и руководству школ Московского района г. Бреста, а также руководству школ и отделу  образования Малоритского района, которые ведут целенаправленную работу по воспитанию настоящих патриотов Отечества.

 

Результаты конкурса:

Первое место  разделили:

–  учащаяся IX класса ГУО «Мельникская базовая школа» Малоритского района Красиенко Анастасия Юрьевна за перевод на немецкий язык рассказа  Якуба Колаcа  «Адзiнокi курган» и

–  учащийся VIII «А»  ГУО «Средняя школа  № 14 имени Е.М. Фомина  г. Бреста» Томильчик Егор, который сделал перевод на английский язык стихотворения Янки Купалы  «Сын і маці» совместно со своей учительницей английского языка Василевской  Наталией Михайловной.

 

Предлагаем познакомиться:

Перевод на немецкий язык выполнен Красиенко Анастасией Юрьевной, учащейся 9 класса Мельникской БШ Малоритского района (куратор: учитель немецкого языка Кивачук Наталия Степановна)

Якуб Колаc «Адзiнокi курган»

  Нiхто не запамятуе, з якога часу стаяў тут адзiнокi курган. Таксама нiхто не ведае, кiм ён быў насыпаны i з якога поваду. Кажу "стаяў", бо зараз яго няма на свеце. Што ж з iм здарылася? Якi лёс напаткаў яго? Пра гэта я i хачу расказаць.

  Год за годам плыў час, праходзiлi вякi, мяняўся выгляд зямлi. Месцамi зарастала яна лесам, непраходнымi пушчамi. Лес таксама стаяў на працягу вякоў. А потым людзi высякалi яго. Ссечаны лес выкарчоўвалi, а рэшткi таго, што раней называлася лесам, выпальвалi, а попел рассявалi па зямлi. Звяры пакiдалi свае логавы i норы, пераходзiлi ў другiя мясцiны, дзе было зацiшней i дзе можна было знайсцi прытулак. Разляталiся i птушкi. А курган, немы сведка вялiкiх змен i падзей, што адбывалiся на свеце, стаяў i стаяў, не прымаючы ўдзелу ва ўсiх гэтых праявах, стаяў маўклiвы, строгi i замкнёны. За доўгiя часы аброс ён густым, шчыльным дзiрваном, сатканым з розных травiнак, зёлак i кветак.

Мне вельмi хацелася б пранiкнуць у таямнiцы старажытнага кургана, якога ўжо няма на свеце, але якi жыве ў людскiх паданнях. Хацелася б ведаць i тое асноўнае, што трымала яго на свеце i звязвала з жыццём.

 А курган быў дужа цiкавы. Верх яго, нiбы круглая шапка-кучомка, кiдаўся здалёку ўсiм у вочы i вабiў да сябе вольных птушак. На курган прылятаў зоркi арол, садзiўся на самы верх яго, азiраў далечы, выглядаючы сабе спажыву. Залятаў сюды вечарамi бяздомнiк бусел, якому не давялося знайсцi сабе дружачку або якi страцiў яе, калi яна была ў яго. На верхавiне кургана ён часта начаваў, падзяляючы адзiноту маўклiвага волата, - курган быў высокi, магутны. Як апавядае легенда аб гэтым кургане, у яго было сваё асабiстае жыццё. Яно звязвала яго з зямлёю i з небам. Толькi людзi не ведалi пра гэта.

  У адну ясную ноч, калi неба ўсё было ўсеяна зорамi, адзiнокi курган заўважыў, што з недасяжнай нябеснай вышынi над iм свецiцца яркая, блiскучая, нiбы дыямент, прамянiстая зорка. Яна бесперастанку мiгацела дзiвосным бляскам, пералiвалася разнастайнымi, як вясёлка, колерамi праз лёгкую туманнасць, нiбы вока праз раснiцы самай прыгожай дзяўчыны ў свеце. Свяцiлася яна незлiчоныя гады, калi i кургана не было на свеце. Яна зачаравала яго, i ён не зводзiў з яе свайго позiрку. У кожную ясную ноч, калi запальвалася цудоўная зорка ў далёкiм небе, адзiнокi курган толькi i бачыў адну яе, толькi пазiраў на яе. Удзень, калi зоры пагасалi, ён жыў думкамi аб зорцы, што свяцiлася над iм з глыбiнi бяздоннага неба. Сумаваў старадаўнi адзiнокi курган, чаму такая далёкая-далёкая адлегласць, непераадольная, непраходная аддзяляе яго ад зоркi. Але сумоту таiў ён глыбока ў сваiм нутры. Ён дужа засмучаўся, калi над зямлёю наплывалi хмары i засланялi сабою неба i далёкiя зоры на iм. Тады ён быў хмуры, невясёлы, пануры. Яго сумоту злёгку разганяў паважны бусел, што прылятаў каратаць з iм ночы. Часамi ў iх i гутарка сякая-такая вялася, хоць, праўда, маўклiвая.

 

Yakub Kolas «Ein einsamer Kurgan»

Niemand weißt nicht, wie lange stand hier ein einsamer Grabhügel. Auch weißt niemand, wer hat ihn einschütten und mit welchem Grund. Ich sage «stand», denn jetzt ist es nicht in der Welt. Was ist mit ihm passiert? Welches Schicksal hat er? Darüber will ich erzählen.

Jahr für Jahr fließt die Zeit, Jahrhunderte vergingen, veränderte sich das Aussehen auf der Erde. Es wachste Wald über mit dichten Urwaldgebieten. Auch der Wald stand seit Jahrhunderten. Und dann haben die Menschen ihn abgeholzt. Abgeholzten Wald ausroden sie, und die Reste, was früher als ein Wald nannte,  verbrannten und die Asche verschütten auf der Erde. Die Tiere verließen Ihre Höhle und Noras, gingen über in andere Orte, wo es ruhiger war und wo sie Zuflucht finden können. Und die Vögel flogen fort. Und Kurgan ist taube Zeuge der großen Veränderungen und Handlungen, die auf der Welt geschahen, stand und stand, ohne die Teilnahme an allen diesen Ausdrücken, stand still, streng und geschlossen. Für lange Zeiten hat er mit dicken, dichten Rasen bewachsen, gewoben aus verschiedenen Grashalme, Gräser und Blumen.

          Ich würde gerne in die Geheimnisse den alten Grabhügel durchdringen, der schon nicht existiert, aber der lebt in den menschlichen Sagen. Ich würde gerne wissen und das wichtigste, was hielt ihn auf der Welt und was verbündet mit dem Leben.

         Und der Grabhügel war sehr interessant. Oben wie eine Runde Kappe-Kutschomka, war von Ferne zu sehen und fesselte freien Vögel. Auf den Grabhügel flog scharfsichtiger          Adler, setzte sich an die Spitze, sah sehr weit und hielt Ausschau. Der Storch flog abends hierher, der fand keine Frau oder verlor sie, als sie bei ihm war. Auf der Spitze des Grabhügels übernachtete er oft. Er teilte die Einsamkeit der schweigenden Riesen — Kurgan war groß und kraftvoll. So erzählte die Legende von diesem Grabhügel, er hatte sein persönliches Leben. Es fesselte ihn mit der Erde und mit dem Himmel. Nur die Menschen wussten nichts davon.

         In einer klaren Nacht, wenn der Himmel war mit vielen Sternen, ein einsamer Grabhügel bemerkte, dass mit unerreichbaren himmlischen Höhe leuchtet hell, glänzend über ihm, wie ein Diamant strahlende Stern. Sie blinkte mit umwerfender Glanz, schillerte sich vielfältig, wie ein Regenbogen, die Farben durch den leichten Nebel, als ob das Auge durch die Wimpern schönste Mädchen in der Welt. Leuchtete es unzählbare Jahre und wenn es keine Grabhügel nicht auf der Welt war. Sie bezauberte ihn, und er blickte Sie seinen Blick. In jeder klaren Nacht, wenn zündete wunderschöne Stern im weiten Himmel an, der einsamer Grabhügel sah nur sie, nur sah sie an. Am Tag, wenn die Sterne gingen aus, lebte er mit Gedanken über den Stern, der strahlte über ihn aus der Tiefe unergründlichen Himmels. Der einsame alte Grabhügel vermisst, dass solche unwiderstehlichen, unpassierbare weite Abstand trennt ihn vom Stern. Aber verheimlichte er die Stumpfheit tief in seinem Inneren. Er hat sehr verärgerte, wenn über die Erde schwammen Wolken und überschatten sich der Himmel und die Fernen Sterne auf ihm. Damals war er düsterer, unglücklich, mürrisch. Seine Sehnsucht getaktet leicht respektvolle Storch, was flog mit ihm die Nacht rütteln. In Zeiten führten sie ein Gespräch, obwohl, in Wahrheit war sie still.

 Перевод выполнили: Томильчик Егор, ученик VIII «А» Василевская Наталия Михайловна, учитель английского языка, ГУО «Средняя школа  №14 Е. М. Фомина г. Бреста»

 

Янка Купала  «Сын і маці»

             1. С ы н

Мамка, мамка, нам сягоння
Гаманілі ў школе
Аб якойсьці  Беларусі,
Што жыве на волі.

Хоць я слухаў вельмі шчыра
(Не люблю іначай),
Ды ніяк не мог уцяміць,
Што ўсе гэта знача.

            2. М а ц і

А вось тое, мае дзеткі,
Глянь-зірні наўкола:
Бачыш гэтыя сялібы,
Хаткі нашых селаў;

Гэта поле – шнур ля шнура –
Ўзгоркі і лагчынкі,
На ўзмежку грушу-дзічку,
Крыж каля пуцінкі?

Бачыш логі, сенажаці,
А на іх – крыніцы,
Далей – бор зялены, гонкі,
Што ўвысь глядзіцца?

А там далей, дзе ўжо вока
Дасягнуць не можа,
Тое самае пабачыш, -
А ўсе так прыгожа!

Сотні весак і мястэчак,
Гарадоў нямала,
Рэк бурлівых, пушч гамонкіх
З неапетай хвалай.

Там плывуць Дняпро і Сожа
Ды Дзвіна і Неман,
Белавежы, Налібокаў
Там чуваці гоман.

Гарады – Мінск, Віцебск, Вільня,
Магілеў, Гародня
І Смаленск з сцяной цаглянай
Разляглі выгодне.

Аб вялікай нашай славе
Сведчаць на свет цэлы, -
Як жылі мы, панавалі
Ў родным краі смела.

            3. С ы н

- А! Ўжо сцяміў! Дык багат я,
Меўшы столькі цудаў:
Гэткім чынам я ніколі
Служкаю не буду.

Ну, а йшчэ скажы мне, мамка,
Бо я не разважыў:
Што такое беларусы,
Як настаўнік кажа?

            4. М а ц і

- Ах, які ты йшчэ дурненькі,
Каб не скеміць гэта!
Ну, паслухай: усе людзі,
Што ад лета ў лета,

Ад пакон вякоў жылі тут
І жывуць сягоння,
Носяць світкі, носяць лапці
Ды былі ў прыгоне.

Ўсе – і ты, і я, суседзі,
Хто, па-твойму, прусы?
Дык жа ўцям: на Беларусі

Жывуць беларусы!

Ды яшчэ, каб лепей ведаў,
Мушу табе ўспомніць:
Беларусы беларускай
Гутаркай гамоняць.

            5. С ы н

-Вось яно што! Праўда, мамка,
Ўжо сабе ўтлумачыў:
Беларус я! ох, дам пытлю,
Хто скажа іначай.

Ну, але яшчэ не ўсе тут
Ясным мне здаецца:
Што такое беларускай
Гутаркай завецца?

            6. М а ц і

-Ой, дурненькая варона,
Што з табой чыніці!
Як жа йначай беларусы
Могуць гаманіці?

Як жа мы з табой гуторым
Вось у гэту хвілю?
Як жа я пяю над зыбкай
Для малой Марылі?

Ды паслухай, як на весцы
Кажа дзядзька, цетка;
Як пяюць улетку жнеі
За сваей работкай;

Як бабуля баіць казкі
Аб нядолі-долі;
Як начлежнікі спяваюць
На начлезе ў полі?!

            7.   С ы н

-Ну, ўжо знаю, знаю, мамка!
Як у люстры бачу,
Пакажу я ўсяму свету,
Хто я, дый што значу!

            1921

A Son and A Mother

1. S o n

Mother, mother!
We’ve told about the country,
Which is independent and unique

Though I was listening to my teacher very closely,
But I couldn’t understand completely,
What it all exactly means.

2. M o t h e r

Look around, my darling Sonny!
And you’ll see in front of you:

Massive forests, swamps and marshes,
Endless fields and marvelous meadows,
Grassy hills and shallow gorges,
Lots of springs with crystal water
And gently growing pine-trees.

It’s the country of numerous rivers,
Which run in all directions across the land.
The Dnieper, the Dvina, the Sozh and the Neman
Are so gorgeous with transparent waters and
excellent depth.

It’s the country of ancient castles,
Old cathedrals and historical sights,
Modern cities and rural villages,
Wooden houses and original homes.

It’s the country faced many hardships,
Bloody battles and terrible wars.
But we’re defending the land and the culture
To live independently and be free.

And now it’s the country of great honour and glory,
And everything here is owned by you.

3. S o n

Thank you, Mother!
Now I’ve known. – I’m rich and always be free.
As I have so many wonders,
Which belong to me.
Mother, mother!
Can you tell me,
What the Belarusian nation means ?

4. M o t h e r

Belarusians are people of unusual beauty:
Kind-hearted, hardworking and brave.
Belarusians are really trustful.
They’re generous, friendly and fave.

We pay tribute to courageous ancestors,
Who’s preserved native customs for us.
We are proud of fine folk craftsmen,
Who create ethnic products to glorify us.

Belarusians live in the country,-
And that is our home.
We live on the peaceful land
Under blue heaven’s dome.

Belarusians speak own language,
Which is so beautiful, harmonious and nice.
It’s the language of our progenitors,
Which inspires us to praise our place.

5. S o n

Now, I know my Motherland,
So beautiful and noble,
Sovereign and neutral,
Olden and modern.
A Country, that lies in the heart of Europe.

Now, I know
That it all belongs to me.
And it’s where I belong to.

It was given to us by God,
And God alone can take it away from us.

                                                

Второе место среди учащихся за перевод произведений Я.Купалы «Запела вясна сваю песню» и Я. Коласа «Першы гром» на английский язык заняли учащиеся ГУО «Средняя школа №  37 г. Бреста – Данилюк А.Ю., Цап Н.А., Выдрич В.С., Пашкевич Е.В. (11 «А»).  

Первое место среди учителей-переводчиков заняла учительница английского языка  Е. В. Антипорович ГУО «СШ № 37 г.Бреста», которая перевела на  английский язык  произведение Я.Купалы «Лясная царэўна».

 

Yanka Kupala «FOREST PRINCESS»

Miles away from people indeed
In the green woods a princess lived.
The title of Forest Princess she received
And had been reigning for many years.

Like the sky patterns her face was light,
The crown she wore from the stars of the night
And dress from green leaves so sheer and bright.
And she was like haze so graceful and clear.

Like tunes from the magic tales she was,
She’d always been listening to Forest’s voice.
They constantly shared all sorrows and joys,
All evenings and mornings together they were.

She was like a goddess with Forest the king,
She was bathing in dew and the purest spring,
Rays of the sun were wiping her skin,
The wind was brushing and doing her hair.

Summers changed winters, like clouds passed by,
Burning stars in the silent sky
Kissed her with their loving eyes,
Her – my dearest thought lifelong.

Beautiful songs lightened her mood,
To mysterious tales listen she could.
My lovely Princess and my friend Green Wood,
I’m singing your fairy-tales and songs.

Day and night, before, after sleeping
“I’m here a princess”, she was singing,
“I’m here an orphan reigning and living,
There’s nobody to talk, I’m alone.

Obeying branches of forest trees
Are rustling high and bowing beneath
And talking about winters and springs,
But they have no heart, they have no soul.

I’ve got only my crown and nothing more,
My breast, my white skin, what are they for?
My voice with early birds singing at dawn,
My heady arms and my burning eyes?

There’s nobody to cuddle to me,
Nobody hears my cursing the destiny,
Nobody my eyes in the darkness can see,
Who will embrace me and sleep nearby?”

And Forest is whispering day after day,
“Oh, my Princess, oh, my luminous shade,
I always kneel down before you and pray
To you like to God, don’t you see?

I have been always devoted to you
And never spared my gaudy blooms,
I weaved my leaves into colourful views,
Kissing and patting in docile plea.

I shield you from all bad glances and words
And raise a big family of singing birds,
I tell about you to the whole world
And dream of the sun that has your beauty.

In summer I give you a blooming sundress,
In winter – diamonds of furry snowflakes.
I’m your faithful son I confess,
I live with you thinking of you and future.

What do you miss in the wood after all?
You’re waiting for human’s heart and soul.
Think, my Princess, but for sure I know
When the Man finds you - you will die.

The hubbub’s approaching I can hear
And people’re sharpening their axes my dear.
Who knows maybe our last days are near
And we have lived out our lives.”

So the princess was singing, the forest – wailing,
She dreamed of the human’s joys, entertaining,
He loved only her but he was failing
And breaking her trust in people down.

Oh, my green Forest, do your best,
Calm down, console your Forest Princess.
She won’t pass a man’s way I guess
And she will have to lose her crown.

«Лясная царэўна»

Далёка – міль многа ад вёскі-сяла –
У лесе зялёным царэўна жыла, –
Царэўнай зялёнага лесу была, –
      Жыла вечна ў ім, панавала над ім.

Твар мела сьвятлісты, як неба узор,
Карону насіла, сатканую з зор,
Зь лісточкаў зялёных яе быў убор.
      Павеўнай была, як імгла, як той дым.

Сама, як нягаданых казак напеў,
Век слухала лесу, што гімны ёй пеў,
Зь ёй цешыўся разам, зь ёй разам цярпеў,
      I вечар, і раніцу зь ёй спатыкаў.

Яна – як багіня (а лес той – як цар),
Купалася ў росах і ў каплінах хмар,
Праменьнямі сонца ўцірала свой твар,
      А вецер ёй косы часаў, заплятаў.

За хмараю хмара, бег летаў і зім;
Агністыя зоры на небе нямым
Яе цалавалі паглядам сваім,
      Яе, ненаглядную думку маю.

За песьняю песьня лунала над ёй
I казкі луналі таемнай сям’ёй.
Царэўна мая ты, зялёны лес мой,
      Я вашы і песьні, і казкі пяю!


«І ночкай, і днём – перад сном, пасьля сна –
Я тут каралеўна, – так пела яна, –
Я тут, як сіротка, паную адна,
      Ня маю з кім баяць у гэтай глушы!


Галінкі лясныя, паслушныя мне,
То клоняцца ў дол, то шумядь ў вышыне,
Адно гаманяць аб зіме і вясьне,
      А сэрца няма ў іх, няма ў іх душы.


Кароне маёй ўсё чагось не стае...
Што значаць мне белыя грудзі мае,
Мой голас, што досьвітнай птушкай пяе,
      Агністыя вочы і рукі, як хмель?


Грудзьмі прытуліцца ня маю к каму;
Хто чуе, як голасам долю кляну?
Хто бача, як відню вачамі я цьму?
      З кім лягу, рукамі абняўшы, ў пасьцель?»


А лес ёй шапоча лісткамі штодзень:
«Царэўна мая ты, мой высьнены цень,
К каленям тваім, згнуты сам да калень,
      Люблю і малюся, як Богу, табе!


Ці ж мала адданы табе я ўвесь час? –
Сваіх не шкадую расквечаных крас,
Лісткамі ўбіраю ў квяцісты абраз,
      Цалую, мілую ў пакорнай мальбе!


Ад вока благога цябе бараню,
Гадую сьпявачую птушак радню,
Шумлю аб табе на сьвет цэлы і сьню
      Аб сонейку, роўным тваім хараству;

Улетку ўбіраю ў расьцьветы галін,
Зімою – ў брыльянты пушаных сьняжын.
Зімою і ўлетку я – верны твой сын, –
      З табою табою, царэўна, жыву. 
 
Чаго ж не стае табе ў гэтай глушы?
Ты жджэш чалавечага сэрца й душы.
Падумай, царэўна, і дум не сушы, –
      Ты згінеш, як знойдзе цябе чалавек! 

Я чую – ўжо гоман плыве з-за гары,
Ўжо точаць там людзі свае тапары;
Хто ведае, можа, апошняй пары
      З табой дажылі і загубім свой век».

Так пела царэўна, так лес адпяваў;
Ёй людскіх хацелася ўцехаў, забаў,
Ён толькі яе знаў, яе мілаваў
      I сеяў няверу ў яе да людзей.
 
О, лес мой зялёны, о, родны ты мой!
Лясную царэўну сваю супакой, –
Ўжо ёй не мінуці дарожкі людской,
      Ўжо прыйдзецца збыцца кароны сваёй!         1910

Второе место среди учителей-переводчиков заняла Пищик Мария Ивановна, учитель немецкого языка, ГУО «Хотиславская средняя школа» Малоритского района, которая  сделала перевод на немецкий язык  сказки Якуба  Коласа  «Два зайцы».

Третье место среди учителей-переводчиков комиссия отдала Крень Валентине Фёдоровне, учительнице  немецкого языка  ГУО “Радзежская сярэдняя школа” Малоритского района за перевод на немецкий язык стихотворения  Якуба  Коласа  «Да вясны».

Отдельно комиссия отмечает и переводы на “трасянку” (диалектный язык белорусско-польско-украинского пограничья) трёх лирических произведений Я. Коласа и двух прозаических, которые сделала  учительница белорусского языка и литературы ГУО “Радзежская сярэдняя школа” Малоритского района Дацик Лидия Петровна.

 

Пісьня ластовкы

Я зув’ю гныздо пуд стріхою
В біднуй хаті мужыка;
Буду шчястейком і втіхою
Гуромычця-быдака.
Буду я над бідным полэм
Пісьні ранэнько спывать
І уд мошкы такуй шкоднэі
Худобу буду оборонять.
А в полудэнь на клетцы сяду я
І хвалыты буду труд…
Ны гунітэ мэнэ, людэ,
Дайтэ ластовці прыют.

 

Первое место среди отечественных студентов занял перевод на польский язык стихотворения  Янки Купалы "Не шукай", выполненный студентом  1-го курса  группы ПО-1, ФЭИС Алексей Кулик (руководитель Роговцова В. В.).

Не шукай

Не шукай ты шчасця, долі
На чужым, далёкім полі,
Гэт, за шумным лесам-борам,
За шырокім сінім морам
Не шукай ты шчасця, долі!

Ты ўсё знойдзеш гэта блізка,
Там, дзе маці над калыскай
Табе песні напявала,
Як малога калыхала,
Толькі ўмей шукаці блізка!

Не шукай сабе дружакаў
Між чужынцаў, між піяўкаў,
Ні у месцы, ні ў палацы,
Ні пры лёгкай панскай працы, –
Не шукай ты там дружакаў!

Ты іх знойдзеш вельмі блізка,
Каля хаты, каля нізкай,
Дзе ганяў жывёлу змалку,
Дзе касой махаў на ранку,
Толькі ўмей шукаці блізка!

Не шукай сабе, мой братку,
З ветрам Бацькаўшчыну-матку
Ні на сушы, ні на моры,
Ні у шчасці, ні у горы,
Не шукай яе там, братку!

Яе знойдзеш вельмі блізка,
Як знаходзіць лес вятрыска,
Толькі ў сэрца глянь сваё ты
I ў душу заглянь з ахвотай,
Знойдзеш Бацькаўшчыну блізка!

Nie szukaj

Nie szukaj ty szczęścia,doli
Na cudzym dalekim polu
Hen za szumiącym lasem-borem
Za szerokim niebieskim morzem
Nie szukaj ty szczęścia,doli

Wszystko to znajdziesz blisko
Tam gdzie mama nad kołyską
Tobie pieśni śpiewała
Jak maleńkiego kołysała
Tylko naucz się szukać blisko

Nie szukaj dla siebie kompanów
Między cudzymi, miedzy pijakami
Nie na miejscu,nie w pałacu
Nie przy lekkiej pańskiej pracy
Nie szukaj ty tam kompanów

Ty ich znajdziesz bardzo blisko 
Koło chaty niskiej
Gdzie ganiał zwierzęta od małego
Gdzie kosą machał o poranku
Tylko naucz się szukać blisko

Nie szukaj sobie mój bracie
Z wiatrem ojcowizny-matki
Nie na ziemi nie na morzu
W szczęściu i w biedzie 
Nie szukaj tego tam bracie

Znajdziesz to bardzo blisko
Jak znajduje las wietrzysko
Tylko w serce popatrz swoje
I w duszę popatrz z ochotą
Znajdziesz ojcowiznę blisko

Первое место среди иностранных студентов занял перевод на украинский язык произведений Якуб Коласа  «Асадзі назад!» и «Беларусам», выполненный Маринич Юлией, студенткой  ІV курса, группы У-41 филологического факультета ГВУЗа «Переяслав-Хмельницкий ГПУ имени Григория Сковороды».

Якуб Колас

Асадзі назад!

Дрэнна маё жыцце,
Ўсё ідзе не ў лад,
I крычаць мне ўсюды:
«Асадзі назад!»

Божа ты мой мілы!
Б'юся я, як гад,
Толькі ж дзе ні ткнуся −
«Асадзі назад!»

Помню, я жаніўся,
Добры быў мой сват.
К дзеўцы нос паткнулі −
«Асадзі назад!»

Дзеўка была важна,
Ды сусед Кандрат
Мне нагу падставіў −
«Асадзі назад!»

Трапіў раз у горад,
Быў якраз парад,
Лезу я наперад −
«Асадзі назад!»

У засеках пуста,
Жыта выбіў град.
− Дай, старшынька, ссуды.
− «Асадзі назад!»

Я з капейкі збіўся,
Зарабіць я рад.
− Ці няма работы?
− «Асадзі назад!»

Сам я растрапаўся,
Лезе з плеч халат.
− Памажэце, людзі!
− «Асадзі назад!»

Сына свайго ў людзі
Вывеў бы Ігнат.
− Вось мой сын, паночкі!
− «Асадзі назад!»

Хлеб прыслалі ў вёску,
Там галодных шмат.
Пруся я з мяшэчкам −
«Асадзі назад!»

Галаву я маю:
Быў бы дэпутат.
− Цэнзу ты не маеш,
«Асадзі назад!»

Праўда, што таіцца,
Быў і мой чарод;
Два разы на жыцці
Выйшаў я ўпярод.

Ўзбунтаваў я вёску.
Ой, быў цяжкі год!
Прыязджае прыстаў:
− Выхадзі ўпярод!

Гэта ты, мярзавец,
Ўзбунтаваў народ?
Гэй, гарадавыя,
Даць яму ўпярод!

 

Відійди назад!

Дурне моє життя,
Усе іде не влад,
Й кричать мені усюди:
«Відійди назад!»

Боже ж ти мій милий!
Б’юся я, як гад,
Та куди не ткнуся −
«Відійди назад!»

Якось, залицявся ,
Добрий був мій сват.
Як поженихався −
«Відійди назад!»

Дівка була важна.
Так сусід Кіндрат −
Підніжку підставив −
«Відійди назад!»

В місті відбувався
Того дня парад,
Лізу ж наперед я −
«Відійди назад!»

У засіках пусто,
Жито вибив град.
− Старшино, позич-бо.
− «Відійди назад!»

Я грошей не маю,
Заробити рад.
− Чи нема роботи?
− «Відійди назад!»

Сам я розтріпався,
Рветься мій халат.
− Поможіть же, люди!
− «Відійди назад!»

Сина свого в люди
Вивів би Ігнат.
− Ось мій син, панове! 
− «Відійди назад!»

В село хліб прислали.
Там голодних тьма.
Я туди з мішечком,
Так мені нема.

Голову я маю:
Був би депутат.
− Тями ти не маєш,
«Відійди назад!»

Правда, що таїти,
Був і мій черед!
Двічі у житті я
Вийшов наперед.

Збунтував село я.
Ой, тяжкий був рік!
Приїжджає пристав:
− Виходь наперед!

Це ж бо ти, мерзотник,
Збунтував народ?
Ну ж бо, городяни,
Дать йому, вперед!

Беларусам

Ўстаньце, хлопцы, ўстаньце, браткі!
Ўстань ты, наша старана!  
Ўжо глядзіць к нам на палаткі
Жыцця новага вясна.

Ці ж мы, хлопцы, рук не маем?
Ці ж нам сілы бог не даў?
Ці ж над родным нашым краем
Промень волі не блішчаў?

Выйдзем разам да работы,
Дружна станем, як сцяна,
I прачнецца ад дрымоты
З намі наша старана!

 

Білорусам

Встаньте, хлопці, встаньте, братці!
Встань ти, наша сторона!
Вже глядить нам на палатки
Життя нового весна.

Чи ж ми, хлопці, рук не маєм?
Чи ж нам сили Бог не дав?
Чи ж над рідним нашим краєм
Промінь волі не блищав?

Вийдем разом до роботи,
Дружно станем, як стіна,
І проснеться од дрімоти
З нами й наша сторона!

Второе место среди иностранных студентов разделили  2 участника:

 – Литвиненко Оксана, студентка ІV курса, группы У - 41 филологического факультета ГВУЗа «Переяслав-Хмельницкий ГПУ имени Григория Сковороды»  и

 –  Овчаренко Иван, студент ІV курса, группы У-41 филологического факультета ГВУЗа «Переяслав-Хмельницкий ГПУ имени Григория Сковороды» за перевод на украинский язык произведений  Якуба  Коласа  «Абнімі ты мяне, маладая...» и  «Дзед Мороз».

Победители будут награждены грамотами и ценными призами.


© 2022 Учреждение образования "Брестский государственный технический университет"

Адрес: ул.Московская 267, 224017, Брест, Республика Беларусь
E-mail: canc@bstu.by (по официальным вопросам)
Телефоны: +375 162 32-17-32 (приемная ректора), +375 162 32-17-76 (приемная комиссия)
Факс: +375 162 32-17-55

Политика обработки персональных данных
Политика в отношении обработки файлов cookie

Регистрационное свидетельство № 2141102156 от 26.07.2011
Государственного регистра информационных ресурсов